Seksualni nagon se kod žena smanjuje u periodu kada uspostave "stabilnu" emocionalnu vezu, dok muški polni nagon ostaje isti bez obzira na vreme provedeno u vezi, tvrde naučnici. Rezultati istraživanja, u kojem je učestvovalo 530 muškaraca i žena, pokazuju da je 60 odsto tridesetogodišnjih žena često želelo seks na početku veze, ali da se tokom četiri godine provedene u vezi procenat smanjio na 50%, a nakon 20 godina pao je na zanemarljivih 20 odsto.
stabilna vezaSuprotno tome, procenat muškaraca koji su često želeli polne odnose bio je izmedju 60 i 80 odsto bez obzira na vreme provedeno u vezi.Naučnici smatraju da su žene evoluirale na taj način šta imaju jak seksualan nagon u početku emocionalne veze zbog ostvarivanja čvrste veze sa svojim partnerom.Medjutim, kada je ta veza zapečaćena ženama se smanjuje seksualni apetit, dok bi se kod muškaraca motivacija za seksualnim činom mogla potražiti u strahu da ne bude prevareni zbog nekog seksualno aktivnijeg pa samim tim i privlačnijeg muškarca.
Istraživanje je razotkrilo ogromne razlike i po pitanju nežnosti, koja je ženama mnogo važnija nego muškarcima. Oko 90 odsto žena je želelo nežnost bez obzira koliko su dugo u vezi dok je to htelo samo 25 odsto muškaraca koji su u vezama dužim od deset godina.
sadržaj preuzet sa sajta Zdravi&Lepi
Pretražujući seksološku litaraturu od antičkih vremena do danas neki dokoni naučnik je našao preko petsto supstanci kojima su pripisivana afrodizijačka svojstva. U jednom iii drugom vremenu ljudi su verovali da takve supstance seksualno nemoćne čine seksualno moćnim, a seksualno moćne još moćnijim.
Stroge naučne provere su pokazale, nažalost, da nijedna od ovih supstanci nema baš nikakvog uticaja na seksualnu snagu. Medicinske knjige iz starog Egipta otkrivaju nam da je zasoljeno meso krokodila bilo na velikoj ceni zbog verovanja da podiže moć seksualno nemoćnih, a moćnima u krevetu ne samo da pojačava uživanje nego ih čini jošmoćnijim. Ne treba se preterano izrugivati primitivnoj logici naših davnih predaka koji su snažno i čvrsto telo krokodila povezivali sa čvrstinom polnog uda jer je takva logika preovladavala u skoro svim poznatim kulturama, što ukazuje na činjenicu da je Ijudima seksualna moć i seksualno uživanje značajnije od zdrave pameti, pa i samog života. Čitaocima ovih redova će, zato, biti interesantno da nabrojimo šta su sve Ijudi bili u stanju da progutaju da bi povratili ili pojačali seksualnu snagu. Lista je dugačka i, ponešto, bizarna.
Orasi i krv pogubljenih kriminalaca
Evo te liste počev od oraha, paukova, mrava, pomešane krvi slepog miša i majmunskog mleka, menstrualne i krvi od pogubljenih kriminalaca, samlevenih krila pćela, jaja od kornjače, artičoke, meda sa kamiljim mlekom, zdrobljenih rogova bika ili rogova rinocerusa, jasmina, mesa od kamilje grbe, genitalije ježa, lišće vinove loze, parfimisanog mesa mrtvaca, polena palme i da ne nabrajamo dalje ovu neiscrpnu listu kojima će nekim osobama izazvati zazubice, a kod nekih usloviti nagon za povraćanjem. U današnje vreme banane i ostrige još uvek važe kao afrodizijaci prvog reda. Nikad ne kaži nikad! Pored činjenice da banana zaista liči na ukrućeni polni ud, korisna je za zdravlje. Ista stvar važi i za ostrige. U principu, sve što ne nanosi štetuje u neku ruku je korisno. Ako čovek ostane živ i zdrav posle upotrebe nekih od preporučenih sredstava, seks mu i nije potreban. Čitalac se, ipak, upozorava da afrodizijsko sredstvo proizvedeno od španske mušice ili ubod ove mušice izbegava zbog opasnosti da proizvede ozbiljne posledice na urinarni sistem, čak i sa smrtnim ishodom. Savremeni čovek je praktičan, čak i kada je seks u pitanju. Zašto bi se mučio sa krokodilima, bikovima, mravima i paukovima kada su mu pri ruci alkohol i droge, supstance za koje se veruje da povoljno utiču na seksualnu moć.
Alkohol i droge
Alkohol ispoljava depresivni efekat na mozak. Taj efekat, naravno, ne treba mešati sa jutarnim depresivnim raspoloženjem posle pijanstva, uzrokovanim samim pijanstvom. Male doze alkohola pojačavaju seksualne želje i smanjuju strah od predloga partneru ili partnerki za upražavanjem "besmisienih pokreta", ali koče seksualnu moć. Alkoličari vremenom gube potenciju, što je dobro opravdanje da piju i dalje. Sličan efekat kao alkohol ima i marihuana i LSD. Tvrđenje ovih zavisnika, da im ove vrste droga pojačavaju seksualno uživanje, proizilazi iz njihovog izmenjenog stanja opažanja i doživijavanja zadovoljstva. Kokain i amfetamin pojačavaju seksualne žeije, ali seksualne želje nisu isto što i seksualna moć na koju ove droge nemaju baš nikakav uticaj. Kokain, s druge strane, ličnost čini apsolutno nezainteresovanom za seks. Treba imati u vidu da mit o afrodizijskim svojstvima o drogama, za razliku od ostalih mitova koji ne nanose štetu pa, u neku ruku, mogu biti psihološki korisni, može zaista naneti štetu potencijalnim i stvarnim zavisnicima. Kada je reč o seksualnosti kod ženskih zavisnika, afrodizijaci mogu uzrokovati suvoću i zapaljenje vagine, a kod zavisnika oba pola anksioznost i fizičko iscrpljenje koje, samo po sebi, utiče na slabljenje i seksualnih želja i seksualne moći. Da li, dakle, treba koristiti afrodizijake? Svaki savet u ovom smislu je beskoristan jer je želja za seksualnim zadovoljstvom i moći jača od svakog saveta. Lični izbor je ovde odlučujući. Ipak člankopisac ne može da se odupre da čitaocima preporuči dve stvari. Prva je da u cilju pojačanja seksualne želje i moći izbegnu da piju samlevene bodlje ježa. I druga je da u seksu, pre nego što pojedu pet kila banana, u dodiru sa partnerom ili partnerkom prvo isprobaju zdravlje i oštrinu svojih čula: dodira, mirisa, ukusa, vida i sluha.
Neki delovi tela i kod muškaraca i žena su osetljiviji na seksualno nadraživanje od drugih delova tela. Govorimo o "erogenim zonama" konceptu koji datira još iz antičkih vremena. Prastari spis Kama Sutra je, zapravo, vodič za učenje veštine "vođenja Ijubavi". Poželjno je da Ijubavni par istraži erotsku mapu tela partnera ili partnerke. Reč je o jednom od uslova za pojačano uživanje u seksu. Međutim, za vođenje Ijubavi manje je bitna tehnika vođenja Ijubavi od postojanja same Ijubavi. Ljubav, ipak, nije neophodan sastojak da bi žena i muškarac uživali u seksu
Da bi se nešto nazvalo Ijubav i partner i partnerka mora da zadovolje sva čula Ijubljene osobe. Seks je manje zahtevan. Za seksualno uzbuđenje nekada je dovoljno da se nadraži samo jedno čulo. Moć fizičkog izgleda, prijatnog muškog baritona, ženskog alta i miris tela deluje kod mnogih osoba jače od svakog afrodizijačkog sredstva, pa bile to španske mušice ill ukus oraha sa medom. U stručnoj literaturi opisani su slučajevi trajne seksualne opsednutosti nekih muškaraca i žena slučajnim dodirom maramicom natopljenom znojem poželjne osobe. Neverovatna ekspanzija parfemske industrije nije, dakle, povezana isključivo sa čistoćom i estetikom već u sebi sadrži i naglašene znake seksualnosti. Bez obzira što izgled, glas, miris i "ukus" žene ili muskarca igraju veoma značajnu ulogu u seksualnoj komunikaciji, dodir tela je neprikosnoveno najjači seksualni podraživač koji, po pravilu, vodi ka orgazmu.
Erotska mapa tela
Nije čudno! Izgled, glas i miris neke osobe sekundarno se obrađuju u mozgu, a zatim spajaju sa prethodnim iskustvom koje će odrediti da li će nas druga osoba seksualno uzbuditi. Dodir zaobilazi veliki mozak. Seksualne senzacije dobijene dodirom tela su refleksnog karaktera, dakle, direktne. Čak i paralizovanim osobama, pod uslovom da im nisu povređeni seksualni centri u kičmenoj moždini, moguće je dodirom izazvati erekciju ili kod žena vaginalno vlaženje. Svaki deo tela nije seksualno podjednako osetljiv na dodir. Što je, u principu, neki deo tela u većoj meri snabdeven nervnim završecima, utoliko je osetljiviji na svaku senzaciju pa i seksualnu. U tom smislu, na telu postoji neka vrsta "erotske mape" sa zonama koje su veoma osetljive na dodir. Klitoris, male usne, vaginalni ulaz, deo prednjeg zida vagine, glans penisa, posebno corona i zadnji deo glansa, predeo između anusa i polnih organa, zadnjica, unutrašnje strane butina, usta, a posebno usne, uši, a posebno slušne školjke i dojke, a posebno bradavice, zbog visoke seksualne nadražljivosti na dodir nazvane su erogenim zonama.
"Dodirni mi kolena"
Vešti seksualni "tehničari" znaju da se erogenim zonama ne zaokružuje "erotska mapa" tela. Dodir vrata partnera ili partnerke, milovanje unutrašnje strane šake jagodica, tabana, nožnih prstiju, ili donjih delova leđa može da prouzrokuje jako seksualno uzbuđenje i podstakne seksualne želje. Veštaci vođenja Ijubavi, međutim, znaju i više od toga. Celo telo, naime, svojevrsnim seksualnim mehanizmom učenja (uslovljavanja) ima potencijale da postane seksualna "bomba". Kolena, na primer, kod patrijarhalnih žena koje ne dozvoljavaju dodir drugih delova tela, bez obzira što nisu snabdevena nervnim završecima, mogu da postanu izvor uzbuđenja. U literaturi su opisani slučajevi da su neke žene doživljavale orgazam u trenucima kada je muškarac štipao njihove obrve ili kada je vršio jak pritisak na njihove zube. Ali i preterivanje u tehnici ima svoje nedostatke. Otuđeno primenjivanje seksualne tehnike bez realne komunikacije izmedu seksualnog para, umesto uzbuđenja često dovodi do averzije. Zato, zaboravite, tehnike. Pod uslovom da se umesto uživanja tokom vođenja Ijubavi preslišavate koje telesno mesto na "erotskoj mapi" partnera ili partnerke treba prvo da dodirnete da bi tu osobu "zapalili", seksualna vatra umesto da se razbukti može da se ugasi.
Polna hladnoća žene ili frigidnost određuje se u širokom rasponu od potpunog nereagovanja žene na seksualne draži i situacije do nemogućnosti postizanja orgazma.
U jeku seksualne revolucije, sedamdesetib godina ovog veka, Don Paolo Liggeri, katolički sveštenlk napisao je sledeće reči, a pri tome nije rizikovao da bude spaljen: "Kad jedan od supružnika nije dovoljno usklađen sa drugim nema pravo da se pasivno ponaša, nema to pravo, jer nije samo njegova dužnost da bude na raspolaganju svom partneru, već mu je i dužnost da mu intimnosti učini što ugodnijim.
Ako se radi o frigidnosti, koja se može lečiti, moralna dužnost je podvrgnuti se terapiji, jer to zahteva osećaj pravde i samilosti prema supružniku, koji bi ako mu se uskrati sveto pravo stečeno u braku, mogao moralno zastraniti."
Uzimajući u obzir savremena istraživanja, koja bez pogovora ukazuju na visoku anorgazmičnost žena tokom koitusa (od 30-90%) zaista postoji opasnost da prema katoličkom shvatanju seksualnosti veliki broj žena "moralno zastrani".
Naravno nije ni malo slučajno što se frigidnost (polna hladnoća) javlja kod žena u ovolikom stepenu niti što je reč o univerzalnoj pojavi. Prema našem shvatanju za ovakvu situacijupostoje dublji filogenetski (razvitak vrste) koreni, koji religiozno shvatanje seksualnoszi stavljaju u sklad sa prirodnim zakonima produženja vrste. Produženja vrste dakle na prvom mestu, uživanje na drugom. Da li je onda moguće delovati na pojavu frigidnosti? Moderne seksualne terapije nam pokazuju da je to moguće, ali se pokazalo da lečenje frigidnosti nije nimalo jednostavan posao.
Šta je frigidnost?
Polna hladnoća ili frigidnost određuje se u širokom rasponu od potpunog nereagovanja žene na seksualne draži i situacije do nemogućnosti postizanja orgazma. U tom smislu razlikujemo:
* polnu hladnoću zbog niskog nivoa seksualnih potreba, koje pripisujemo urođenim, odnosno takozvanim konstitucionalnim razlozima, koja mogu ali ne moraju biti u vezi sa hormonalnim poremezajima.
* nemogućnost doživljavanja niti prijatnosti niti orgazma.
* mogućnost žene da doživi prijatnost u određenoj seksualnoj situaciji, ili nemogućnost doživljavanja orgazma.
* nemogućnost doživljavanja orgazma svakim drugim putem, osim koiusom (polnim odnosom).
* ne doživljavanje orgazma pri kontaktu penisa i vagine.
Uzroci frigidnosti
Blizu je pameti da specifično seksualno vaspitanje žene u detinjstvu i ranoj fazi seksualnog sazrevanja (pubertetu) igra značajnu ulogu u razvoju frigidnosti. Poseban značaj imaju kažnjavajući postupci vaspitača bilo u fazi priprema ženskog deteta za doživljavanje seksualnog zadovoljstva (čitanje erotske literature, seksualno maštanje, gledanje prnografskih slika, seksualne igre sa drugom decom) ili u fazi takozvanih konzumatorskih oblika ponašanja od kojih je kod ženskog deteta, naročito izražen akt masturbacije.
Postoje značajni empirijski podaci koji govore da ovakve kažnjavajuće mere mogu da usmere seksualnost u drugom pravcu. Pokazalo se na primer (da se žene više izbuđuju dok čitaju bezazlene 'ljubić" - romane nego li dok gledaju pornografske filmove). S druse strane vaspitne mere kojim se kažnjava konzumatorsko seksualno ponašanje ženskog deteta mogu da dovedu da žena potpuno odbaci seksualnost kao komunikacioni čin, koji će joj donositi bliskost i uživanje u partneru.
Kazna, dakle logički proizvodi strah, pa se i jedan broj frigidnog ponašanja žene objašnjava usloveljenom reakcijom straha od seksa, koja je nastala bilo traumatskim putem, bilo putem informcija da je seks sraman, prljav, nemoralan, ili eksploatatorski itd. Nisu svi oblici frigidnost psihološki uzrokovani, pa jedan broj može da se pripiše organskim uzrocima bilo hormonskog karaktera, bilo lokalnim organskim oboljenjima (na nivou genitalija), bilo određenim hroničnim bolestima, koje seksualnost stavljaju u drugi, a preživljavanje u prvi plan.
Lečenje frigidnosti
Odbacivanjem ova dva mita moderna seksualna terapija sa psihoanalitičkog kauča na kome se analiziraju eventualne dublje psihološke potrebe žene seli se na "banalni" teren, na kome se odvijaju procesi informacije žene o seksualnosti, učenje žene da asertivno komunicira sa partnerom, sprovode terapije redukcije straha i anksioznosti od seksualnih draži i situacija, uči tehnikama masturbacije (ručno ili vibratorom) i na kraju prenos orgazma postignutog masturbatomom tehnikom na orgazam koji treba da se postigne u koitalnom činu.
Lo Piccolo
Pokazujemo program najpoznatijeg Američkog seksualnog terapeuta Lo Piccola, koji kroz devet zadataka sažima sve faze današnje modeme seksualne terapije frigidnosti.
* I zadatak
Da žena razvija svest o svom sopstvenom telu. Savetuje se upotreba ručnog ogledala pomoću koga žena i upoznaje svoj polni organ. Daje se zadatak da počne sa Kigelovim vežbama (cilj ovih vežbi je jačanje orgazmičnih sposobnosti žena), koje se izvode na taj način što žena počinje da mokri — pa prekine i to ponavlja.
* II zadatak
Da žena dodirom upoznaje sopstvene genitalne organe pri čemu se ne insistira da ona doživi orgazam. Cilj ovog zadatka je da žena ravije svest o sopstvenom telu i da suzbije strahove.
* III zadatak
Da žena dodirom svojih senzitivnih zona (genitalni organi i dojke) oseti prijatnost.
* IV zadatak
Da žena upražnjava mastmrbaciju. Daju se infonnacije ženi o različitim načinima masturbacije i podrška u eksperimentisanju.
* V zadatak
Da žena pojača intenzitet masturbacije (u koliko do tada nije doživela orgazam) i da masturbrira dok ne doživi umor ili averziju ili orgazam.
* VI zadatak
Da žena upotrebi vibrator. Istraživanja su pokazala da kod većine žena (90%) stimulacija klitorisa vibratorom tri puta nedeljno po 45 min. obavezno izaziva orgazam. Ukoliko žena i posle tri nedelje ne doživi orgazam odustaje se.
* VII zadatak
Ako je žena postigla orgazam mastrurbracijom ukIjučuje se partner, u početku kao posmatrač sa ciljem da žena smanji strahove i anksioznost.
* VIII zadatak
Da partner preuzme aktivnu ulogu ručno stimulišući ženu na način kako je to ona radila dok je posmatrao.
* IX zadatak
Koitalni odnos. Savetuje se da žena vrši samostimulaciju tokom koitusa, a neposredno pred postizanje orgazma prestane sa stimulisanjem klitorisa sa ciljem postizanja orgazma bez posebnog draženja klitorisa. Klitorisna stimulacija se prekida sve ranije i ranije.
Za primenu ovih seksualnih tehnika preporučuje se pozicija žene iznad muškarca, bočni položaj ili bilo koji drugi položaj koji partneri eksperimentisanjem ustanove kao najprijatniji
Homoseksualnost na zalost sve cesca pojava u svetu!
Homoseksualnost se od davnina smatrala nemoralnim ponašanjem, o čemu svedoče biblijski zapisi. Postavlja se pitanje da li je homoseksualnost svojstvena samo Ijudskoj vrsti, da li je to urođeno ili naučeno ponašanje.
Činjenice
Zapisi otkrivaju podatke o postojanju homoseksualnog ponašanja tokom cele Ijudske istorije. Postojalaje i u kulturama koje su takvo ponašanje sankcionisale smrtnim kaznama. Najači dokazi da je homoseksualnost naslednog porekla nude neka istraživanja na ovcama, gde je nešto više od 6% mužjaka ovaca isključivo homoseksualne orjentacije. Takve nalaze potvrđuju i istraživanja na voćnim muvama, u kojima je genetskim inženjeringom postignuta mogućnost reprodukcije homoseksualnih mužjaka.
Istraživanja
Istraživanja kod Ijudi ukazuju da je homoseksualnost otprilike 50% naslednog, a 50% okolinskog porekla. Poznavajući ovu činjenicu, logično je postaviti pitanje koliko može da se utiče na ovako ponašanje raznim psihoterapijskim postupcima. U svetu je napisano puno knjiga i brošura koje nude « recepte « kako sprečiti homoseksualnost. Jedna od takvih knjiga je knjiga Džozefa Nikolsija i njegove supruge “Roditeljski vodič za prevenciju homoseksualizma”. Knjige i brošure su loše primljene od strane homoseksualaca jer izazivaju osećaj odbačenosti od društva, čak i u društvu u kome je homoseksualnost dozvoljena.
DSM
Homoseksualnost je izbačena iz DSM-a kao mentalni poremećaj još 1973.godine, što ne znači da ovakvo ponašanje ne treba modifikovati i lečiti. Zato je APA (Američko udruženje psihologa) dalo sugestije psiholozima, psihijatrima i psihoterapeutima da ,,poštuju prava pojedinca za utvrđivanje sopstvenih merila vrednosti”. Svi mi imamo prava na sopstvenu vrednost, sopstvenu filozofiju života, kao i pravo da je menjamo ako želimo. Verovatnoća da želimo da menjamo takvu orijentaciju je velika, ako uzmemo činjenicu da je 70% Amerikanaca homofobično, mada bi ovde prava reč bila homomisično (od grčke reči ”missos ”, što znači mržnja ), jer Amerikanci ustvari mrze homoseksualce".
Homoseksualci i heteroseksualci imaju pravo da zatraže pomoć kada su nezadovoljni svojom seksualnom orijentacijom. Njihovo pravo je podjednako, i bilo bi apsurdno tvrditi da samo heteroseksualci imaju tu privilegiju.
Brisanjem homoseksualnosti iz DSM-a 1973.god., veštački je stvoren najveći broj ozdravljenja u istoriji psihijatrije.
Ovo veštačko ozdravljenje ove vrste nalazi sve veću potvrdu u realnosti. Postavlja se pitanje, mogu li se zaista homoseksualci promeniti? Neki pacijenti smatraju da je ponašanje moguće promeniti, a da je predispozicija (orjentacija) nepromenljiva.
Uticaj na promenu seksualnosti posredstvom psihoterapije
Uobičajeno je da Ijudi traže pomoć terapeuta kod širokog spektra navika sa mogućim genetskim poreklom u smislu dispozicije: nekontrolisana kupovina, kockanje, konzumiranje alkohola, agresivnost, promiskuitetno ponašanje i sl.
Istraživanje dr Vorena Trokmortena iz 2002. godine, objavljeno u APA nedeljniku, pokazalo je da je moguće uticati na promenu seksualnosti posredstvom psihoterapije. Izvori pokazuju da je takva terapija uspešna u trećini slučajeva, verovatno da druge dve trećine slučajeva čine klijenti koji su nesrećni i Ijuti na sebe same, zbog svoje nespremnosti ili nesposobnosti da se promene. Možda ove cifre zvuče obeshrabrujuće, ali isto tako postoji mnogo primera i slučajeva koji su otporni na promene, na primer, kod autizma, seksualnog zlostavljanja i slično.
Jedno od novijih istraživanja (2003. godine) o uspešnosti psihoterapije je istraživanje dr Roberta Špicera sa kolumbijskog univerziteta. Istovremeno, dr Robert Špicerje bio jedan od odgovornih za “ uklanjanje “ homoseksualizma iz DSM-a 1973. godine. Nakon praćenja i posmatranja dvesta Ijudi (bivših homoseksualaca), utvrdio je da terapija promene seksualnosti može dovesti do značajnih pozitivnih i dugotrajnih promena. Ovakvi rezultati naravno izazivaju gnev kod “gay” aktivista.
Joseph Nicolosi
Knjiga Dr.Nikolsija i njegove supruge “Roditeljski vodič za prevenciju homoseksualizma” je veoma ,,blaga" prema homoseksualcima. Tako, na primer, u knjizi se iznosi teza da deca koja teže homoseksualnom ponašanju ne bi smela biti prisiljena da menjaju svoju sklonost, da seksualna orijentacija može samo donekle biti modifikovana, da nema garancija da će dete odrasti u homoseksualca, čak i tamo gde homoseksualnost ima ,,biološki" uticaj. Takođe, Nikolsi u svojoj knjizi svu mušku homoseksualnost pripisuje lošem odnosu između oca i sina, bez čvrstih podataka koji bi potkrepili ovu tvrdnju, izbegavajući činjenicu i mogućnost da očevi sami kažnjavaju feminizirane sinove, odnosno, da homoseksualne sklonosti same po sebi izazivaju loše odnose između očeva i sinova, a ne obrnuto. Autor u svojoj knjizi tvrdi da smo svi mi dizajnirani prema heteroseksualnosti, jer na svet dolazimo sa jasnim polnim karakteristikama i razlikama.
Sve ovo je prilično kontraverzno i, nakon pročitane knjige, ne znamo da li je homoseksualnost urođenog ili stečenog porekla, treba li je “lečiti” ili ne. Ipak, nesumnjivo je da mnoga istraživanja i nalazi pokazuju da je promena orijentacije moguća. Potrebno je samo da pojedinac izrazi želju ili potrebu da menja svoju orjentaciju, shvati je kao problem koga treba rešiti i potraži pomoć stručnjaka. Uskoro će Špicerovi podaci biti u štampi i imaćemo razumljiv i objektivan pregled «exgay« teme.
Interesantno je spomenuti i prisetiti se da se isti stručnjak koji se zalagao za ukidanje homoseksualizma kao mentalnog poremećaja, sada zalaže za promenu homoseksualne skolonosti. Zašto? Da li američkom društvu preti opasnost od ,,odumiranja vrste", pa su ovako nagli obtri od nenormalnog do normalnog, i obrnuto, pokušaji da se ponovo vratimo onom što preovladava u većini slučajeva, tj., prirodnom, jer u prirodi postoji težnja da se suprotnosti privlače.
Impotencija je pojam koji ima, relativno, dugu istoriju i pominje se u kontekstu seksualne nemoći muškarca, još sredinom sedamnaestog veka. Sa kliničkog stanovišta, definiše se prvi put u Rečniku praktične medicine, izdatom 1833. godine u Londonu. Od tada, pa do danas, značenje ovog termina nije se suštinski promenilo, te se pod impotencijom označava nesposobnost muskarca da u određenoj situaciji obavi seksualni odnos.
Ta nesposobnost se javlja u sviin periodima seksualne zrelosti i može se ispoljiti kao primama (kada muškarac nikada nije uspeo da ima seksualne odnose) ili kao sekundama impotencija (koja traje jedno određeno vreme, a do njenog javljanja muskarac je dobro seksualno funkcionisao). Naravno, ova druga je znatno češća, a ujedno se i mnogo lakše otklanja, sa uspehom koji se kreće i do 90 procenata.
Uzroci: od organsklh do psihičklh
Šta može uzrokovati pojavu impotencije? U izvesnom broju slučajeva u pitanju su organski uzroci kao sto su nerazvijenost ili anomalije polnih organa, povrede ili bolesti kičmene moždine pri čemu je oštećen centar za erekciju i sl. Impotencija je često propratna pojava nekih težih, hroničnih bolesti (pomenimo samo dijabetes) koje iscrpljuju organizam i toliko smanjuju opštu vitalnost bolesnika da on i ne oseća neku posebnu želju za seksualnim odnosima.
Međutim, kada je muškarac normalno razvijen i telesno zdrav, onda je impotencija redovno odraz njegovog emocionalnog stanja ili negativnih osećanja prema partnerki, opterećenih anksioznošću i različitim strahovima. To može biti, na primer, strah od polne bolesti, od neželjenih posledica koitusa (trudnoća) ili pak bojazan da ga druge osobe u toku seksualnog odnosa ne "vide" ili "čuju". Zatim, tu je dobro poznat, strah od neuspeha koji može biti dovoljan uzrok da do stvarnog neuspeha i dođe. Među uzrocima impotencije važan je i faktor autosugestije. Naime, ima osoba koje bez objektivnih razloga same sebi dokazuju kako nisu punovredni muškarci i kako im pri pokušaju seksualnog odnosa, verovatno neće uspeti da zadovolje ženu. Jedan od čestih uzroka takvog mišljenja je opterećenost veličinom polnog organa zbog čega su u stanju da izgrade i tzv. kompleks niže vrednosti. Uzgred, za informaciju, poslednja istraživanja (sprovedena u Americi) kažu da je prosečna dužina penisa 12,8 santimetara. Ako, uz to, uzmemo i činjenicu da je, pored klitorisa, samo prva trećina vagine osetljiva na stimulacilju (ostavljamo za neku drugu priliku, poslednjih godina popularnu priču o famoznoj G tački), logično je da je ogromna većina muškaraca sasvim dobro "opremljena" za seksualni život.
Ponekada muškarcu slabi potencija kada partnerka počne postavljati zahteve za brakom i tada je impotencija odraz njegovog odbijanja braka ili straha pred njim. Problemi sa potencijom u seksualnoj vezi u kojoj je muskarac ranije bio normalno potentan mogu značiti, jednostavno, da je izgubio osećanja ili seksualno interesovanje za partnerku i daje, možda, zainteresovan za neku drugu ženu. Ponekada on tada ni sam nije svestan ili pak ne želi, što je verovatnije, to sebi, iz nekih drugih razloga, da prizna. Međutim, njegova impotencija ga odaje. Stoga je već stari francuski lekar iz prve polovine devetnaestog veka, Pitoval, ne bez razloga, impotentne muškarce smatrao varalicama. Ali, oni ne varaju samo svoje partnerke već često i same sebe.
Takođe, nedovoljna prilagođenost muskarca partnerki ili nedostatak veštine u ophođenju sa ženama mogu uzrokovati impotenciju koja je tada posledica njegove nesigumosti u seksualnoj ulozi. Uopšte, sa potencijom, ne retko, imaju problema plašljivi, nesamostalni, razmaženi, previše egocentrični, samoživi i nedovoljno socijalizovani muškarci. S druge strane, stavovi i ponašanje partnerke mogu doprineti pojavi impotencije. Ženina pasivnost u seksualnom odnosu, ravnodušnost prema koitusu, netaktična reagovanja na muškarčeve povremene teškoće u intimnom kontaktu ponekada destabilizuju, naročito osetljivije muškarce. Posebno negativno deluje njeno agresivno ponašanje, potcenjivanje rnuškosti ili upoređivanje sa drugim muškarcima koje je intimno upoznala. Sličan može biti efekat i ženine Ijubomore, odnosno neprestanog sumnjičenja muškarca zbog neverstva.
Treba još dodati da problemi u potenciji mogu snaći muškarca zbog obuzetosti mislima koje mu odvraćaju pažnju od seksualnog života, kao sto su preterana zabrinutost, napetost zbog problema na poslu, nezadovoljstvo životnim perspektivama i sl.
Terapija
Videli smo da uzroke impotencije treba tražiti u načinu na koji muškarac doživljava sopstvenu seksualnost kao i u njegovom odnosu sa partnerkom. Ukoliko se ne radi o težim psihičkim devijacijama ili organskoj prirodi poremećaja koje zahtevaju najpre lečenje osnovne bolesti, impotenciju tretiramo bihevioralnom metodologijom. Njena logika je sledeća: bez obzira na različitost uzroka samo ispoljavanje impotencije je uvek isto - negativne emocije u vidu straha i anksioznosti fiziološki dovode do toga da muškarac ne može da se opusti, ima probleme sa erekcijom i, uprkos želji, ne uspeva u seksualnim odnosima.
Stoga je terapija, pod pretpostavkom da je klijent motivisan i da želi da sačuva vezu sa partnerkom, usmerena ka eliminisanju straha i anksioznosti pri čemu se, umesto ovih negativnih emocija forsira želja za opuštanjem i postizanjem zadovoljstva, ali bez zahteva za uspehom po svaku cenu. Ovakva strategija predstavlja, inače, osnovu za terapiju većine psihogeno uslovljenih seksualnih poremećaja.
U slučaju impotencije, terapija sadrži izvesne specifičnosti i sprovodi se u nekoliko faza:
* milovanje - partneri se uzajamno miluju i "zadovoljavaju" bez stimulacije polnih organa, pri čemu je pokušaj seksualnog odnosa isključen.
* genitalna stimulacija bez orgazma - pored uzajamnog milovanja partneri nežno i neobavezno stimulišu jedno drugom genitalije, što se čini do erekcije, ali ne i do orgazma. Pošto je kod muškarca orgazam povezan sa erekcijom, genitalno nadraživanje bez orgazma odvratiće ga od misli da li će imati erekciju ili ne, što automatski otklanja i strah da je neće imati. I u ovoj fazi pokušaj koitusa je zabranjen.
* genitalna stimulacija do orgazma - sada se partneri stimulišu do orgazma, ali opet bez seksualnog odnosa. Pretpostavlja se da je orgazam dovoljno prijatan doživljaj da može suzbiti strah i anksioznost pa i neke druge negativne emocionalne reakcije. Doživljen udvoje, on će najbolje otkloniti strah muškarca od toga kako će žena doživeti njegovu seksualnost. Ova faza terapije ponavlja se sve dok erekcija ne postane dovoljno stabilna.
* delimični seksualni odnos -ovde žena ima aktivniju ulogu tako što zauzima položaj iznad muškarca, stimuliše svoje genitalije penisom i povremeno ga uvlači u vaginu, kada smatra da je erekcija dovoljna.
Doživljavanje orgazma pri ovakvoj stimulaciji nije zabranjeno. Naprotiv, ukazuje da se terapija bliži kraju, odnosno, potpunom seksualnom odnosu, u kome je muškarac sada sposoban da učestvuje oslobođen straha i anksioznosti, bez posebnih i dodatnih stimulacija (koje, naravno, mogu i treba da ostanu deo seksualne igre) i to nalazeći se u aktivnijem položaju, iznad žene.
Ovim je terapija, koja u proseku traje oko tri meseca, završena uz informaciju partnerima da su privremene smetnje u potenciji normalna i prolazna pojava i da se mogu obratiti terapeutu ukoliko se problem, iz bilo kog razloga, ponovo javi.
Na kraju, treba još i reći da jedan broj muškaraca, posle završene terapije, promeni partnerku, ne želeći više da bude sa ženom pored koje su postali impotentni, što u slučaju bračnih ili trajnijih veza, predstavlja izvestan rizik. Ali, to već izlazi iz domena psihoterapijskog tretmana i njime po-stavljenog cilja, i predstavlja klijentov lični izbor i odluku.
Nimfomanija se definiše kao preterana želja za polnim odnosom kod žena. Ponekad može biti povezana s nepotpunim razvojem ličnosti. Takva ličnost je nesposobna da održi duboku, trajnu vezu i može da održava samo površne i prolazne odnose. Nimfomanija je laički izraz za ženu čiji je seksualni nagon ili seksualna aktivnost subjektivno ocenjen kao preterano intenzivan.
Činjenice
Reč nimfomanija je grčkog porekla i znači "devojačko ludilo". Ovaj izraz nije naučno značajan jer ne postoje specifični kriterijumi koji definišu kolika se seksualna želja ili aktivnost može definisati kao prevelika.
Glavno obeležje ovih stanja jest preterana potreba za seksualnom aktivnošću koja izuzetno utiče na ostale životne aktivnosti; nema emocionalne intimnosti i usprkos čestim orgazmima, seksualna aktivnost nije zadovoljavajuća. Današnje društvo osobe ženskog pola sa ovim poremećajem vrlo često etiketira i socijalno diskriminiše. Mnogim je muškarcima pojam žene koja ima veći seksualni nagon od njih preteći pa koriste ovu etiketu kako bi sačuvali svoj ego. Isto tako muškarci koji pate od erektilne disfunkcije znaju optužiti svoje partnerike da su "nimfomanke" kako bi sakrili svoj vlastiti strah ili osećaj manje vrednosti. Isto tako i neke žene sa smanjenim libidom, seksualnu želju njihovog partnera često okarakterisati kao prejak seksualni nagon.
Razlika je u dvostrukim standardima koji postoje u našem društvu, gde se muškarac s "preteranim" seksualnim nagonom i mnogo partnerki naziva "pastuvom" i uživa veliki ugled, dok se takva žena naziva nimfomankom što obično ima negativne konotacije. Pornografski časopisi, knjige i filmovi uglavnom imaju istu poruku. Seksualno nezasitne žene koje se nisu u stanju odupreti bilo kakvom muškom seksualnom nagonu. Međutim, treba podsetiti da je povećana seksualna aktivnost muškaraca takođe okarakterisana kao poremećaj, nazvan satirijaza ili hiperfilija.
Značaj
Zbog kulturološkog miljea našeg podneblja, ovom pojmu se ne pridaje ni upola značaj kao nimfomaniji. Nimfomanija se ispoljava u neprestanoj potrebi za polnim zadovoljavanjem, bilo putem polnog odnosa s muškarcem ili ženom, bilo putem masturbacije. Nimfomanke najčešće kombinuju sve te oblike polnog zadovoljavanja. One su obično psihički nestabilne osobe. Ponekad je nimfomanija prvi znak duševnog oboljenja. Neke žene nimfomanija odvodi u prostituciju.
Ukoliko bismo zastupali mišljenje da seksualno ponašanje ima samo biološki značaj, da je oplodnja žene jedini cilj seksualnog odnosa, problem prerane ejakulacije ne bi postojao. Međutim, seksualnost pored biološke ima i psihološku važnost, pa se prerana ejakulacija obično doživljava kao problem, kao što se i tretira u psihijatriji i psihologiji.
Vrhunac zadovoljstva posle pola ili posle dva minuta?
Česta dilema muškaraca je: "da li je normalno dostići vrhunac zadovoljstva posle pola ili posle dva minuta, ili je možda ispravno suzdržavati se deset minuta ili pola sata, ili... možda još duže?
Sve seksualne dileme i problemi su, po pravilu, opterećujući i dovode do nezadovoljstva samim sobom i do komplikovanja odnosa sa partnerom. Veoma često neznanje rađa problem, pa se sasvim normalne navike i pojave tumače kao nenormalne ili se, s druge strane, odstupanja od normale ignorišu. Poznavanje sopstvene seksualnosti značajno je za normalan i zdrav seksualni život, pa ćemo i mi ovom prilikom pokušati da vam približimo i opišemo jedan od mogućih problema seksualnosti muškaraca, preranu ejakulaciju.
Uzroci koji dovode do nastanka prerane ejakulacije
Ukoliko bismo zastupali mišljenje da seksualno ponašanje ima samo biološki značaj, da je oplodnja žene jedini cilj seksualnog odnosa, problem prerane ejakulacije ne bi postojao. Međutim, seksualnost pored biološke ima i psihološku važnost, pa se prerana ejakulacija obično doživljava kao problem, kao što se i tretira u psihijatriji i psihologiji.
Ipak, i u samom određenju prerane ejakulacije ima različitih mišljenja. Jedni autori smatraju da muškarac koji u pedeset procenata svih odnosa ne uspeva da partnerku dovede do orgazma, pati od ove seksualne smetnje. Po drugima, prerana ejakulacija određuje se prema vremenskom kriterijumu: muškarac koji ejakulira u okviru dva minuta, bez obzira na stanje žene, ima ovu vrstu seksualnih problema. Bilo kako bilo, problem postoji i nameće se pitanje kako je nastao.
U objašnjenju uzroka nastanka ovog problema veliki značaj pridaje se prvom seksualnom iskustvu, ili čestim seksualnim iskustvima u relativno konfliktnim situacijama, kada se čin završava preranom ejakulacijom: kupovanje Ijubavi kod prostitutke, seksualni odnos u nepovoljnim uslovima (kola, priroda) i druge situacije koje podrazumevaju neku vrstu prisile da se akt završi brzo, ili je brzina uzrokovana strahom da će se narušiti privatnost odnosa.
Strah remeti sve aspekte Ijudskog ponašanja, pa i seksualno ponašanje, koje se lako može narušiti i podložno je potresima. Jednom doživljeni neuspeh, u ovom slučaju neuspeh je prerana ejakulacija, izaziva strah da će se svaki sledeći odnos završiti neuspehom, a napetost uzrokovana strahom stvarno dovodi do ponovnog neuspeha i time se stvara specifični začarani krug.
Međutim, i posle perioda normalnog seksualnog života, moguća je naknadna, sekundarna pojava problema prerane ejakulacije. Kada u već oformljenim odnosima s bračnim partnerom naiđu određene traumatske situacije koje su praćene osečanjem straha, a koje izaziva preranu ejakulaciju, javlja se "strah od neuspeha" i opet ulazimo u začarani krug. Ponekad i promena partnerke, kada se ponavljaju uslovi prvog seksualnog odnosa, ili osećanja koja prate nedozvoljene veze i koja dovode osobu u stanje hronične napetosti, stvaraju uslove za učvršćivanje prerane ejakulacije.
Terapija
Izlaz iz "kruga", pobeda straha, uslov je da se reši bilo koji strahom uzrokovani seksualni problem. Bihevioralni terapeuti to jednostavno čine, složeni problem razdele na više jednostavnih, pa: korak po korak, od najmanjeg straha do najvećeg. U terapiji to znači da se muškarac izlaže strahu postepeno, počev od situacije koja izaziva strah najmanjeg intenziteta, na primer,poljubac, dodir, razgovor o seksu, i ne prelazi se na sledeću situaciju sve dok postoji i najmanja napetost. Poslednja situacija je najstrašljivija, a to je u ovom slučaju sam koitus, koji je zabranjen sve dok traje terapija, odnosno, dok ima straha. Terapija se obično sprovodi u paru, mada se može prilagoditi da je i sam muškarac sprovodi.
Seksualni problem, manifestovan na isti način, kroz preranu ejakulaciju, može biti uzrokovan i slabim seksualnim nagonom, bez prisustva straha. U ovom slučaju, uprnom terapijom i samoterapijom, uz primenu specifičnih tehnika, moguće je produžiti vreme ejakulacije za nekoliko minuta. Specifične tehnike primenjuje muškarac sam, ili uz pomoć partnerke.
Jedna od njih je, takozvana "Start Stop tehnika", koja se bazira na prestanku aktivnosti u trenutku potrebe za ejakulacijom. Preporučuje se i "Tehnika stiskanja", pri čemu blagi pritisak na određenom mestu muškog polnog organa, sprečava ejakulaciju.
Činjenica od koje se polazi u primeni ovih tehnika je da od trenutka kada muškarac oseti da će doći do ejakulacije do same ejakulacije ima tri sekunde vremena.
Ponekad, ali ne uvek, problem prerane ejakulacije rešava se uzimanjem leka koji smanjuje napetost, uz obavezni stručni nadzor lekara. Isto tako, kada je osoba mlada, masturbacija dvadesetak minuta pre seksualnog odnosa može, ali ne mora, pomoći.
Retki su, ali ipak mogući, i slučajevi prerane ejakulacije koji su uzrokovani organskim poremećajima, kao što su, na primer, zapaljenje uretre ili prostate. Pod uslovom da nije učvršćen "strah od neuspeha", terapija je jednostavna, usmerena ka izlečenju zapaljenja. Međutim, s obzirom na to da je seksualnost osetljiva, najčešće dolazi do komplikovanja problema, pojave straha, pa se pristupa terapiji opuštanja, oslobađanja napetosti i straha, terapiji "korak po korak".
Rezime
Napred opisani problem i terapije samo su mali deo znanja koji je rezultat proučavanja seksualnog ponašanja Ijudi. Poznavanje seksualnosti omogućuje da se sruše razni tabui i mitovi vezani za ovaj aspekt Ijudskog ponašanja, čime se rešavaju razne dileme, pa i dilema s početka ovog teksta: prosečno vreme dužine seksualnog akta je tri do pet minuta, a u terapiji se kao seksualni problem tretira nemogućnost muskarca da ejakulaciju odloži za dva minuta. Ipak, ne budimo tako kruti i nemaštoviti, ne gledajmo samo vremensko određenje. Pored kritičnih i famoznih dva minuta, jako je važno da je predigra maštovita, kako bi se vođenje Ijubavi osvežavalo.
Fenomen iz oblasti seksualnosti koji je kroz Ijudsku istoriju najčešće anatemisan, zabranjivan ili tretiran u kontekstu predrasuda, svakako je samozadovoljavanje. Tradicionalno povezivano sa grehom, bolešću ili ludilom, samozadovoljavanje je pojava o kojoj se ne govori, zbog koje se stidi, ima griža savesti i strah od posledica.
Zavisno od sredine, zaplašivanje potencijalnih prestupnika, imalo je forme: sušenja kičme, gubljenja razuma, kasnije polne nemoći.
Možda bi ovakva laička tretiranja masturbacije mogli da razumemo u funkciji opstanka vrste kroz seksualni odnos, te potrebe da se ostali vidovi seksualne aktivnosti redukuju, odnosno podrede ovoj funkciji. Zbunjuju, međutim, aspekti griže savesti, straha od ludila, sramote. Zbunjuju i upućuju na činjenicu da je i nauka doprinosila, potkrepljujući postojeće laičke intuicije. Frojd je, recimo, povezivao fenomen masturbacije sa mogućnošću mentalne degeneracije. Isticao je da je samozadovoljavanje uz prekinuti odnos, jedan od glavnih etioloških činilaca, tzv. aktuelnih neuroza.
Danas, nekih stotinak godina posle ovakvih naučnih zapisa, ispostavlja se da je samozadovoljavanje normalna, sasvim bezopasna pojava koja u situacijama jake napetosti dovodi do pražnjenja seksualne energije.
Šta kažu priručnici o seksu namenjeni pubertetlijama
Pojava se ovako opisuje u priručnicima o seksu namenjenim pubertetlijama:
"Samozadovoljavanje ili onanija je postizanje seksualnog zadovoljstva bez direktnog učešća drugog lica, odnosno zadovoljavanjem sebe samog. Značenje reči onanija potiče od starozavetnog Onana koji je pri seksualnom odnosu sa ženom svoga brata spermu prosipao po zemlji, da se ne bi slučajno rodila deca..... Ispitivanja osoba muškog pola i mladih i odraslih, govore nam da se osobe muškog pola samozadovoljavaju više nego osobe ženskog pola. Razlozi za ovo bi hili sledeći: muški polni organi su mnogo pristupačniji. Dečaci se navikavaju da ih dodiruju pri mokrenju još dok su sasvim mali. Osim toga, muškarci se uzbuđuju brže i lakše od žena. U proseku, osobe ženskog pola počinju da se samozadovoljavaju obično pri kraju puberteta, a osobe muškog pola mnogo ranije.
U toku samozadovoljavanja zamišljaju se prizori koji raspaljuju seksualnu maštu. Osobe muškog pola za stimulans koriste vizuelne objekte, a osobe ženskog pola maštovite priče. Do orgazma brže stižu muškarci. Zenama je potrebno više vremena, kako bi sklopile u potpunosti svoju priču sa značajnom poentom na samom kraju....
Napomena: Samozadovoljavaju se mnoga živa bića: tvoji vršnjaci, starije osobe, mlađe osobe, pa čak i životinje. Međutim, o tome niko ništa ne govori. Osim što se obavlja u tajnosti, samozadovoljavanje je i u nemilosti. I ovo treba znati: poneke žene lakše postižu orgazam samozadovoljavanjem nego seksualnim odnosima."
Dakle, pristup fenomenu se promenio! Danas o samozadovoljavanju smemo misliti kao o nekoj vrsti relaksativne navike - jer ono jeste jedan od oblika pražnjenja napetosti. Početak se uglavnom vezuje za pubertet, ali kasnije upražnjavanje nije uslovljeno godinama žena, odnosno muškaraca.
Činjenice
Mnogi muškarci i žene upražnjavaju ovu aktivnost, iako imaju regularne seksualne odnose. Ovo, naravno, nije teško objasniti činjenicom da se potrebe para za učestalošću seksualnih odnosa retko poklapaju. Sam fenomen je, mogli bi i to naglasiti - samolimitirajući. Kada se iscrpi potreba, samozadovoljavanje prestaje - čime ukidamo još jednu predrasudu, odnosno strah od preteranog samozadovoljavanja. Samozadovoljavanje se kao vid stimulativne terapije u sadejstvu sa ciljano izazvaniin seksualnim fantazmima koristi u svim programima seksualne terapije. Smatra se nenormalnom pojavom samo u jednom slučaju, kada samo sebi postane cilj!
Podaci o aktivnostima samozadovoljavanja u našoj populaciji
Sve u svemu, tretirano kroz teoriju, ali i kroz kliničku praksu, samozadovoljavanje ulazi u nauku na jedan novi način. Deo ovog novog pristupa svakako su i empirijska istraživanja fenomena. Najveći broj zemalja, ne samo razvijenih nego i onih nama sličnih, već je završio svoja nacionalna istraživanja seksulnosti, a u okviru nje i fenomena samozadovoljavanja.
Zanimalo nas je naravno, kako sve to izgleda u našim uslovima? Dakle, šta je sa samozadovoljavanjem na našim prostorima, kada započinje, koliko je često, da li se zabranjuje, prati li ga griža savesti... Istraživački tim Društva bihevioralne teorije i prakse, u sklopu velikog istraživačkog projekta: 'SeksuaIno ponasanje Jugoslovena" prikupio je i podatke o aktivnostima samozadovoljavanja u našoj populaciji. U daljem tekstu ćemo vam predstaviti deo, do sada obrađenih podataka.
Pogledaćemo rezultate odgovora na dva pitanja:
* Kada ste počeli da se samozadovoljavate?
* Kada (odnosno koliko često) se samozadovoljavate?
Odgovori na ova pitanja ukršteni su sa potencijalno značajnim kontrolnim varijablama: pol, starost, obrazovanje.
Kada ste počeli da se samozadovoljavate?
Krenućemo, naravno, od prvog pitanja. Rezultati kažu da i dalje postoji stalistički značajna razlika između muškaraca i žena, s obzirom na godine u kojima počinju da se samozadovoljavaju. Naravno, muškarci i dalje vode. Ipak, vrednim pažnje učinio nam se podatak da izvestan (značajnih 14%) procenat devojčica saopštava o počecima samozadovoljavanja već u 10. godini. Ovo je podatak koji ne menja odnos polova prema fenomenu, ali svedoči o razbijanju nekih kulturoloških predrasuda.
U odnosu na starost, pitanje o početku samozadovoIjavanja, potvrđuje da postoji ne velika, ali statistički značajna razlika između ispitanika različitih uzrasnih grupa i saopštenja o početku masturbatornih aktivnosti. Naime što mlađi ispitanici, to raniji početak! Ovu činjenicu nije teško razumeti u kontekstu ranijeg fizičkog sazrevanja i bržeg ulaženja u pubertet mladih generacija. Kao da se granica početka pomera sve niže i niže. Međutim, u kategoriji ispitanika preko 50 godina, odjednom, ovaj fenomen kao da prestaje da važi. Ispitanici ovog uzrasta u velikom procentu (značajno većem od preostalih uzrasnih grupa) saopštavaju o počecima samozadovoIjavanja već u 10. godini. Ili je vremenska distanca učinila da što smo stariji, to nam se čini da je sve počelo mnogo ranije, ili je ovo fenomen koji zaslužuje novo istraživanje!
Obrazovanje je treća varijabla sa kojom smo ukrstili naše prvo pitanje i ona nam kaže da manje obrazovani slatistički značajno češće saopštavaju o ranom početku aktivnosti samozadovoIjavanja. Indirektno, ovo je potvrda da je naučna inlerpretacija o štetnosti samozadovoljavanja, značajno oblikovala laičke predrasude. Kod obrazovanijih, inhibicije su veće!
Kada (odnosno koliko često) se samozadovoljavate?
Drugo pitanje, rekli smo već, odnosilo se na učestalost ove aktivnosti. I ovde smo dobili potvrdu o slatistički značajnoj razlici između polova u pogledu učestalosti. Naravno, muškarci se češće samozadovoljavaju. Zene najčesšće izjavljuju da su njihove potrebe za ovom aktivnošću jednom mesečno, pa i ređe! Povežemo li sa ovim, već iznet podatak o tome da značajan broj žena lakse stiže do orgazma kroz samozadovoljavanje, nego kroz seksualni odnos, postavlja se pitanje šta je sa ženskom seksualnošću?
U odnosu na godine starosti, učestalost samozadovoljavanja opada - posle tridesetih. Odnosno, sa uspostavljanjem redovnih seksualnih odnosa, većina žena, ali i sve veći broj muškaraca se opredeljuje za kategoriju jednorn mesečno. Da li ovo znači da su potrebe za seksualnim aktivnostima kod partnera našeg podneblja skoro idealno usklađene, tako da se samozadovoljavanje ovako drastično redukuje? Ili znači da se potrebe "namiruju" na
neki drugi način? Odgovore na pitanja koja se otvaraju svakako ćemo dobiti kroz dalju analizu sprovedenog istraživanja.
Obrazovanje i učestalost samozadovoljavanja imaju karakterističan, statistički značajan odnos u smislu da se niže ohrazovani ispitanici izjašnjavaju o češćem upražnjavanju ove aktivnosti.
Interpretacija ovih podataka biće svakako potpunija kada bude razmotrena u kontekstu mnogih drugih dobijenih, ali za sada neobrađenih podataka. Ipak, čini nam se da već na osnovu iznetog, možemo reći: u Srbiji, 2000. samozadovoljavanje doduše, nema status relaksativne navike, ali ni tabu fenomena.
Istorija seksualnosti nam govori da su seksualni poremećaji bili prisutni oduvek. Danas su, pak, oni toliko zastupljeni, da po nekim istraživanjima najmanje jedna trećina svih Ijudi između 20-e i 40-e godine starosti bar povremeno pati od jednog od oblika seksualnih smetnji. Kod starijih godišta to je još češći slučaj, mada je seksuaino funkcionisanje; kao retko koji drugi aspekt života individualno uslovljeno.
Zastupljenost seksualnih poremećaja
Ovako velika zastupljenost seksualnih poremećaja može biti uzrokovana različitim faktorima uključujući i one opšte, karakteristične za savremeni život, kao što su svakodnevna izloženost stresu, kriza identiteta (uključujući i poIni), ili emancipacija žene.
Međutim, nasuprot raznovrsnosti uzroka, manifestacije samih poremećaja bile su i ostale iste i ispoljavaju se u vidu impotencije, frigidnosti, smetnji u doživljavanju orgazma i tako dalje.
Pogledajmo, najpre, vrste faktora koji mogu dovesti do seksualnih smetnji. U principu, svi se mogu podeliti na organske i psihološke. Njihova odgovornost za nastanak poremećaja skoro je podjednaka, kako savremena terapeutska praksa pokazuje, za razliku od ranijeg mišljenja po kome su seksualne smetnje, čak u 90 posto slučajeva, bile uzrokovane psihološkim stanjima i procesima.
Organski faktori
Od organskih faktora pomenimo nizak nivo seksualnog nagona, što proizilazi iz same konstitucije organizma. Zatim tu su neke bolesti posebno dijabetes ili različite povrede kičme, a poznato je i dejstvo lekova protiv epilepsije, depresije, hipertenzije koji, posle duže upotrebe mogu poremetiti seksualno funkcionisanje, te ih treba uzimati uz obavezan nadzor lekara.
Uklanjanjem ili ublažavanjem navedenih faktora, stoje u isključivoj nadležnosti biološki orijentisane terapije, dolazi i do odgovarajućih pozitivnih promena u seksualnom funkcionisanju.
Psihološki faktori
Druga grupa uzročnika seksualnih poremećaja psihološke je prirode, sa jednim zajedničkim
imeniteljem, a to je sećanje straha. Najpre to su strahovi vezani za same seksualne relacije, kao što je strah od lošeg fizičkog izgleda, od izražavanja sopstvenih želja i potreba, ili strah od
odbacivanja. Zatim, slede specifični seksualni strahovi, među kojima je najčešći strah od neuklapanja u seksualne norme i na kraju vrsta tzv. tangecijalnih strahova koje izazivaju neseksualne draži i situacije, a odnose se, na primer, na vreme i mesto seksualnih odnosa, zaiim je tu bojazan da se ne bude otkriven (često u slučaju vanbračnih veza i tako dalje.
Na koji način se tretiraju poremećaji nastali kao posledica psiholoških faktora, odnosno strahova?
Najpre se lokalizuju situacije seksualnog ponašanja u kojima se strah javlja. Zatim se ispituje njegovo poreklo, korišćenjem standardizovanih upitnika namenjenih analizi istorije sekusalnog života, čime se otkrivaju vreme, način i uzrok nastanka straha. Pitanja se odnose, na primer, na opis prvog seksualnog iskustva, (ne)postojanje osećaja krivice nakon prvih masturbacija, sadržaja najčešćih fantazama u toku seksualnih odnosa, pa sve do rangiranja, na odgovarajućoj skali, elemenata aktuelnog seksualnog ponašanja.
Nakon toga primenjuje se jedan od terapijskih programa namenjenih isključivo otklanjanju seksualnih poremećaja.
Trapijski programi
Masters and Johnson
Za ovu priliku, opisaćemo u glavnim crtama program u svetu poznatih seksologa, Masters i Džonsonove.
On sadrži pet faza, precizno definisanih i vremenski određenih, koje osoba sa seksualnim poremećajem, uz neophodnu saradnju svog partnera, sprovodi po uputstvima terapeuta.
* Počinje se prvom fazom kojom se klijent edukuje i informiše o sadržajima sekusalnog ponašanja uopšte, zatim sledi razvijanje svesti i znanja o sopstvenoj seksualnosti, čime se, na izvestan način, vrši kognitivna priprema za dalju terapiju.
* U sledećoj fazi radi se na otklanjanju prepreka, prisutnih kod partnera u svakodnevnoj verbalnoj komunikaciji, a koje mogu ometati njihov seksualni život.
* Istovremeno, oni se uče novim i uspešnijim komunikacijskim obrascima, pri čemu se, kao osnovna tehnika, koristi asertivni trening.
* Zatim dolazi faza tzv. stimulativne terapije, kojom se, posebnim tehnikama, povećavaju klijentovi seksualni apetiti, njegova seksualna budnost i njegove seksualne potrebe.
* Na kraju terapije, tako pripremljen, klijent ulazi u najvažnijii fazu, a to je postepeno i progresivno izlaganje sve jačim i jačim seksualnim stimulacijama (primenom kućnih vežbi, uz aktivno učešće partnera), čime se njegovi strahovi i anksioznost kontr auslovljavaju seksualnim reakcijama i time sve više i više, do potpune eliminacije.
Ceo terapijski postupak traje oko tri meseca i ukoliko je korektno sproveden (što podrazumeva redovno vođenje dnevnika, kućne vežbe, konsultacije s terapeutom), pozitivni rezulati ne mogu izostati.
Druge terapijske metode
Pored terapijskog programa Masters i Džonsonove, mogu se primeniti i drugi terapijski metodi, od kojih ćemo pomenuti samo najpoznatije, Lo Pikolov i MekVogov. Razlike između ovih metoda nisu velike, pošto svi polaze od osnovne ideje, a to je da je u našoj kulturi seksualno ponašanje orijentisano isključivo najedan cilj - orgazam. Želja da se on dostigne, uz visoke zahteve partnera, često dovodi do suprotnih efekata, a to su anksioznost i strah od neuspeha u seksualnim odnosima, što, u krajnjem slučaju, razorno deluje na partnerske odnose u celini.
Opisan terapijski program moguće je primeniti u tretiranju svih seksualnih poremećaja uslovljenih psihološkim faktorima. Podsetimo se da su kod muškaraca to: prerana ejakulacija, impotencija i nemogućnost ejakulacije, a kod žena frigidnost, vaginizam, bolni koitus i različite smetnje u doživljavanju orgazma.
Za kraj...
I na kraju, treba reći i sledeće, a to je, da rešavanje i pozitivan ishod terapije nekog od seksualnih poremećaja ne garantuje uvek i opstanak partnerske emocionalne i seksualne veze bez obzira na to da li je ona bračna ili ne. Pored toga, otklanjanje seksualnog poremećaja ponekada prouzrokuje pojavu takvog seksualnog ponašanja kod klijenta, koje može učvrstiti pozitivne terapijske rezultate, ali ne mora uvek biti i u skladu sa nekim društvenim idealima, što znači da neke osobe posle terapije (a tome su bile sklone i pre nje) spontano proveravaju da li imaju probleme u funkcionisanju seksualnog odnosa praveći "izlete", zbog čega može doći do komplikacija u odnosu sa stalnim partnerom.
Ipak, kako svako pozitivno menjanje individue otvara mogućnost za promene i u njenoj okolini, na putu ka zajedničkoj sreći i zadovoljstvu, rizik se isplati.
|
RSS Feed